The world moves with me

To jutro je spadalo u ona izuzetno lenja, kada iz kreveta radije ne bih ustajala. Posle osrednjeg provoda s Miljanovim kolegom i njegovom pratiljom, zbog koje je izlazak i bio osrednji ako ne i gori od toga, i lošeg sna zbog prepunog stomaka, jedva sam smogla snage da krenem na put.

Po ustaljenom običaju autobus je kasnio nekih dvadeset minuta a onda polako krenuo ka obližnjem brdu na kojem se nalazi ovo bajkovito seoce. S mukom sam sebe zadržala na sedištu. Skoro svaka stanica je pored vidikovca kao stvorenog za slikanje. Negde oko deset smo konačno stigli. Dočekala me je stara kamena tvrđava; na moje iznenađenje pusta. Čitav grad smešten među srednjevekovnim zidinama. Krenuh polako uz stepenice da obilazim ovo staro zdanje. Prolazi i staze su bile izuzetno uske, duž njih su se stiskale male radnje sa suvenirima inspirisanim mahom morskim motivima. Sa strana, staze su bile bogato ukrašene cvećem, na pojedinim mestima i pretrpane saksijama. Svaki okov na vratima i prozorima je bio pravo umetničko delo. Na vrhu kamenog grada nalazi se bašta sa izloženim kaktusima i izložbom statua lokalnog umetnika. Kako se tvrđava nalazi na vrhu brda, iz bašte se pruža neverovatan pogled na morsku obalu.

Ceo taj kameni grad je minijaturan i moguće ga je detaljno obići sa sve ulascima u suvenirnice za otprilike dva sata. Po napuštanju zamka, odlučila sam da se vratim peške ka Nici nadajući se da ću uspeti da nađem stazu kojom se Niče šetao svojevremeno dok je boravio u ovom kraju i pisao Tako je govorio Zaratustra. Stazu našla nisam, a Ničea sam nekoliko puta spominjala sve sa onom reči na j.

Elem, jedna dama ne treba po Nici i oko Nice da šeta sama. To sam zapravo utvrdila još dan ranije šetajući promenadom ka Kanu. Taj dan gotovo da nije bilo “osamljenog” muškog prolaznika koji nije našao razlog da mi “dobaci” nešto, a to može biti jako neprijatno ako ne razumete jezik i niste navikli da vam ljudi tek tako “dobacuju”. Pomislim ja, taj dan vraćajući se iz Ezea, ovde sam jedini pešak - što znači biću mirna. Ali nije prošlo baš tako bezbolno, jer su ovog puta svi motociklisti i kamiondžije odlučile da mi “svirnu” po nešto. Koliko iritantno svirkanje toliko i tunel na koji sam naletela, nateraše me da se uputim nekim sporednim putem. Na početku mi se činilo da sam na slepom putu koji će me verovatno dovesti samo do ulaza u privatne ušuškane vile. Na sreću, nakon nekih sto metara sam naletela na putokaz koji je označavao pešačku stazu ka jednom seocetu na obali. Pomislim u trenutku, kako bi bilo sjajno preseći put kroz prirodu, do obale.

Međutim, čim sam stupila na stazu oblio me je hladan znoj… Ispred mene strme, klizave stepenice koje se oštro spuštaju niz golu, kamenu liticu, a ja sama u klizavim kožnim japankama, s ogromnim nezgrapnim suvenirom u jednoj ruci sa torbicom prebačenom preko ramena iste te ruke, fotoaparata u drugoj ruci sa torbom za aparat i propratnu mu opremu prebačenu preko grudi… hm. Po glavi su mi se rojile misli: Ajde Marice, uživaj, avantura, vidi kakav pogled, ne nema manijaka u okolnim žbunjićima i slična sranja. No, džabe… žmarci su me podilazili. Zastadoh da razmislim koliko je pametno spuštati se tako sam, pa šta ako se skrkam dole tako kilava kakva sam sva… A zatim, samo na sekund proleti mi misao: Zamisli da ovaj prizor bude poslednja slika koju ćeš videti u životu! I od te sulude misli, obuzeme me konačno spokoj, potpuno opuštena počela sam da uživam u svakom koraku zastajući na momente da bih mogla da uživam u toj osamljenosti i miru, kao da sam potpuno sama ostala na svetu. Ubrzo je i staza postala pitomija, zelenilo je zamenilo malopređašnje kamene litice, te i moj korak postade opušteniji i duži. I dok sam se lenjo protezala duž staze, razmišljajući kako se ona malopređašnja brdska koza tako lako opet pretvori u lenjog baštenskog puža, ispred nogu mi promili zmija! Ajme te naprasne panike opet: Da li tamo ima otrovnica ili ne?, Mog tatu je ujela otrovnica, da li je ta privlačnost otrovnica nasledna? a onda praktično ludačkim trkom stigoh do puta. Eh, sreći mojoj nije bilo kraja kada sam se dokopala asfalta, odšetala do stanice i konačno stigla u hotel.

Opasne avanture i sulude pešačke ture od sada izvodim isključivo u paru. Mada, moram priznati da mi nije bilo loše, bar je silan strah svario preterani ručak i stvorio mesta u stomaku za još jednu preteranu večeru u Havana restoranu, o kojoj bih mogla ispisati još jedan ceo post, ali neću ;)

Na kraju onog puta iz prošlog posta, provedosmo ostatak dana u Monaku. Monako je skoro najmanja država na svetu sa svega 2 km kvadratna površine. Vidljive granice između Cap d’Aila i Monaka nema, tako da sam bila pomalo iznenađena kada nas je jedna od tabli obavestila gde se nalazimo. U tom momentu nalazili smo se između visokih luksuznih zgrada i pokušavali da saznamo da li su stambene zgrade ili hotel. Bile su čudne; velike, luksuzne zgrade sa ogromnim terasama, ali opet totalno sterilne, bez ikakvih ukrasa, mada ne baš lepe, bar ne vanredno lepe a valjda sam samo te vanredne očekivala. Kako smo malo kasnije spoznali, nalazili smo se u Fontvieille-u jednom od pet oblasti Monaka. Hoteli su bili poređani tik uz luku, ispresecani pravim ulicama, besprekornim travnjacima; sve pod konac trava, palme, cveće… ništa nije slučajno tu gde je. Ni kiša i tmurno nebo nisu uspeli da naruše taj savršeni red, napravljeno tako da u svim uslovima izgleda perfektno.

Kako je kiša padala sve jače, odlučili smo da ubijemo vreme u Muzeju poštanskih markica, koji ove godine slavi 10 godina postojanja. U muzeju su hronološki prikazane markice izdate od vremena Čarlsa III (1885.), različite faze u dizajniranju markica, mašina na kojoj su štampane kao i različiti kalupi.

Zatim razglednice iz različitih perioda, postavka novčića od 1641. do uvođenja evra. Kao i posebna sala u kojoj se pod specijalnim uslovima čuvaju posebne, vrlo vredne i retke markice, kao i pisma iz 19. veka sa poštanskim pečatom Monaka pre izdavanja prvih markica.

Nakon obilaska muzeja, uputili smo se ka Palati.

Trenutno Monakom vlada Princ Albert, sin najpopularnijeg pripadnika dinastije Rainiera III i još poznatije mu žene Grejs Keli. I dok će ga ostatak sveta verovatno pamtiti po upravo ovom braku, stanovnici Monaka su mu još za života odali poštu nadenuvši mu nadimak Graditelj jer je proširio teritoriju države za 20% preuređujući morsku obalu. Uostalom, za vreme njegove vladavine, koja je inače najduža u istoriji monarhije Monako je doživeo i najveći razvoj. Palata se nalazi na istom poluostvu sa ostatkom starog grada. Stari grad je podsećao na onaj u Nici; visoke zgrade živih boja ispresecane uskim ulicama, prepun prodavnica, restorana, kafića, živopisan i prepun turista. Ceo grad je opasan parkom sa egzotičnim biljkama, mahom kaktusima.

Na jugu je smešten Muzej Okeanografije na samoj ivici mora, gotovo uklesan u stenu i prostire se na nekoliko nivoa.

Prva dva su rezervisana za ogromne akvarijume sa ajkulama, vrstama iz tropskih i Mediteranskog mora. Akvarijum sa ajkulama se svakodnevno puni sa 250 hiljada sveže morske vode. Na trećem se nalaze različiti audio-vizuelni uređaji koje možete koristiti da saznate nešto više o uslovima na Arktiku, bar je trenutna postavka o tome bila.

I na četvrtom, postavku skeleta različitih kitova, rekonstrukciju mornarskog života Alberta Prvog, modele čuvenih brodova, među kojima je bila i Kolumbova Sveta Marija, kao i postavke umetničkih i etnografskih komada inspirisanih morskim svetom. Za tih dva sata, provedenih u muzeju naučila sam mnogo više o vodenom svetu nego za svih ovih 30 godina života. Prilično poražavajuće, kada čovek krene da razmišlja o tome šta mu je sve uskraćeno kada veći deo života (a neki i ceo) provede u izolovanoj siromašnoj zemlji.

Čuveni Casino se nalazi u najpoznatijem delu Monaka, Monte Karlu i mene je moram vam priznati ostavio potpuno ravnodušnom. Sem parkinga na kojem su se odmarali najluksuzniji automobili koje sam do sada samo na TVu viđala, ništa preterano impresivno. No, možda bi stvar izgledala drugačije da sam imala u džepu koji milion da prokockam ili par stotina hiljada da pazarim po okolnim buticima. Ovako se sirota, sita nauživah u podvodnom svetu, živom starom gradu i romantičnoj šetnji po prolećnom pljusku u zagrljaju meni najdraže osobe :D.

Ova šetnja nam je oduzela ceo vikend. Sam put nije previše dugačak i moguće ga je bez problema preći u toku jednog dana, ali stalna potreba za uživanjem u neverovatnim pogledima i slikanju svakog delića obale je bila razlog da ovu šetnju razvučemo na dva dana.

Put smo počeli rano ujutru promenadom uz obalu Nice, zaobilazeći Le Chateau (ono brdo sa vodopadom iz prošlog posta) i obilazeći prvu luku na našem putu. Luka u Nici je nedovoljno duboka za velike brodove, ali idealno služi kao parkiralište za luksuzne jahte i jedrilice. No, ubrzo nakon napuštanja luke put nam se odvojio od obale vodeći nas strmim krivudavim putem kroz luksuzno naselje, ostavljajući sa desne strane bogate vile sa privatnim plažama; da bi nam nakon tridesetak minuta ponovo bio otvoren prilaz ka moru.

Strmim stepenicama smo se spustili do plaže sa krupnim oblim kamenjem, a tik uz njega nalazi se prirodni bazen na ivici kopna uz samo more. Bazen tek toliki da u njemu možete da sedite, sa kamenim dnom, širok taman za manje društvo ili ako baš insistirate na mom utisku, taman za dvoje :)

Od njega opet uskim stepenicama krenusmo u pravcu Monaka, ali nakon par desetina metara put je presečen pa smo morali nazad istim putem. Na informativnoj tabli na početku staze, naznačeno je da je za obilazak tog dela potrebno pola sata. Mi smo u tom osamljenom Raju proveli oko 2 sata, uživajući; ja u pogledu a Miljan i kupanju, na nekih 18 stepeni meni je za kupanje još uvek bilo previše hladno.
Nedaleko od tog mesta, a neposredno pre Villefranche Sur Mer (sledećeg naseljenog mesta) stajao je putokaz za skretanje ka starom zamku na vrhu obližnjeg brda. Kako me je Miljan nadglasao nastavili smo put obalom.

Villefrance Sur Mer je predivna luka, gotovo kao na razglednicama. Takođe je i prvo mesto na kojem sam pokvasila tabane ove godine. Opet nadglasana, odustali smo od posete starom gradu iz 14 veka i nastavili šetnju obalom do St Jean Cap Ferrata.

St Jean Cap Ferrat leži na poluostrvu i poznato je po luksuznim vikendicama bogatih biznismena i posetama poznatih holivudskih zvezda. Moj savet vam je da luksuzne vile slobodno menjate za 14km dugu šetnju oko poluostrva.Staza se prostire tik uz more, doduše ne na istom nivou, pa ćete imati utisak da šetate uskim terasama negde između nivoa mora i pravog nivoa kopna. Na pojedinim delovima sa tih šetališta je moguće sići do obale, na male intimne plaže. I dok su ove intimne plaže pružale osećaj da smo u Raju, južni deo je pre oslikavao Pakao sa oštrim osečenim kamenjarom. Da ceo utisak bude još snažniji pobrinuli su se oblaci, koji su baš negde na tom prelazu prekrili sunce i narogušili more. Staza se završava uz luku pored koje su opet zablistali parkovi, restorani i male suvenirnice. Tu već i počinje sledeće seoce Beaulien Sur Mar s predivnim ulicama i prekrasnom obalom.

——————————-
Na tom mestu se završio prvi deo našeg puta. Odatle smo se vozom vratili za Nicu, pa sutradan ponovo vozom došli do istog mesta.
——————————-
Na izlazu iz ovog mesta železnička pruga se “lepi” za more a magistrala odvaja tako da put postaje naporan i prilično dosadan. Najbolje bi bilo, uhvatiti voz ili bus i sići na stanici Cap d’Ail. Mi smo dobar deo tog puta prešli peške, ali na kraju pred samim Cap d’Ailom seli na bus s namerom da odemo skroz do Monaka. Na sreću, napravili smo grešku i sišli čim smo ugledali naseljeno mesto, misleći da smo u Monaku. Po silasku, prateći putokaz za Plage Mala krenuli smo do plaže i otkrili jednu od najlepših plaža na našem putu za Monako. Uživali smo u bogovskom ručku na plaži u pedivnom separeu restorana, “izgubili” dodatna dva sata na potpuno uživanje, a zatim se markiranom stazom uputili ka Monaku.

Tada je krenulo da se menja vreme, skupljali su se oblaci i osetno je postalo hladnije. Praktično bez jasne granice na Cap d’Ail se nadovezuje Monako u kojem smo proveli ostatak dana i iz kojeg smo se premoreni i pokisli vratili za Nicu.
Tokom celog vikenda temperatura je bila maksimalno 20 stepeni, sa stalnom smenom oblačnosti, vetra i kiše. I pored toga na pojedinim (čitaj: asfaltiranim) delovima puta bilo je pretoplo, tako da nisam baš sigurna da bi mi ova šetnja pričinila isto zadovoljstvo i leti. Uspela sam da izgorim čak i na tom nejakom suncu, toliko da sam bolove osećala i nakon dva dana.

Iskreno sam se pitala čemu toliko oduševljenje? Bilo je cool, čisto fore radi, hvaliti se prijateljima:

-E…. znaš gde idem?

-U Nicu! :D

Ali realno, činilo mi se da se previše prašine diže oko tog parčeta mora. Ispostavilo se totalno suprotno, oko tog parčeta mora bi trebalo podići još veću prašinu. Mada, mislim da je za takav utisak presudno to što sam u Nici bila van sezone, pri čemu je prosečna temperatura jedva prelazila dvadeseti podeljak. Vremenski uslovi i odsustvo turista omogućili su nam da osetimo istinski život u ovom gradu. Da uživamo u šetnjama polupraznim ulicama okruženi mahom lokalnim stanovništvom.

Lokalni stanovnici su me zaista fascinirali, druželjubivi, gostoprimljivi, predusetljivi. Doduše, Nica je relativno mali grad, a kao što rekoh i nije sezona te su i lokalci manje nervozni a i otuđeni, nego u npr. Parizu, bar pretpostavljam. Ovdašnje žene su izuzetno elegantne, izgledaju kao da su sišle sa modnih pista. Uglavnom vitke, visoke, lepuškaste sa bar nekim detaljem na sebi koji će vam privući pažnju. No, moram priznati da me je broj crnaca i Arapa fascinirao. Ja uopšte nisam naviknuta na toliku rasnu i nacionalnu šarenolikost pa sam se u trenutcima verovatno ponašala nekulturno blejeći u pripadnike crne rase. Deca su im izuzetno lepa, tako damska i gospodska, daleko od onih američkih gangstera, repera, soul i pop pevaljki. Kako je Miljan tamo bio poslom, njegove francuske kolege su se trudile da nas ugoste, upoznaju sa okolinom, običajima, objasne koja vina su dobra, kako ih razlikovati, gde ih kupovati itd. Posle Češke, bilo je prijatno “svađati” se sa nekim posle večere ko će istu platiti, kao i odsustvo tako iritantnog pitanja: “Plaćate zajedno ili da odvojim račun?”

Nica je za mene, definitivno grad glamura što za sobom povlači nesnosnu skupoću. Na sreću, većinu troškova su pokrile Miljanove dnevnice, inače bih se na ovaj put teško odlučila. Dvokrevetna soba 180 evra (samo noćenje), ručak tj. večera za dvoje od 50 evra pa naviše, doručak u pekari oko 10 evra itd… Najjeftiniji hostel koji sam našla bio je 16 evra po osobi, van sezone, u dormu sa preko 10 kreveta, uz ručak u Mc-u mogli bi proći sa 30 evra dnevno, ali u tom slučaju teško da bi Nica bila Nica ;). Jedan od Miljanovih francuskih kolega je prokomentarisao kako ne voli Nicu (sa okolinom) jer je skrojena za bogate ljude,a opet mene je upravo to najviše oduševilo. Jer, sve i jeste tako lepo, čisto i šljašteće jer nije za “običan” svet. Mi smo samo, eto imali ludu sreću da preživimo par dana u tom Raju ne razmišljajući previše o troškovima.

Teško je opredeliti se za najlepši kutak grada. Jednako su me oduševili šetnja promenadom, pešačkom zonom, šoping molom, starim gradom. Dok mi je Miljan objašnjavao šta sve treba da vidim dok je on na poslu i oduševljeno pričao o starom delu grada, u glavi sam stvarala sliku kamenih gradova kakve sam viđala duž jadranske obale. Sutradan sam, praktično u šoku, uživala u nečemu totalno drugačijem. Uske ulice sa poprečnim sokacima, vijugave stepenice, visoke zgrade živih boja sa metalnim šalonima i cvetnim aranžmanima, lokalne radnje, pijaca i restorani; sve puno života, šareno i živo.

Na kraju starog grada, uzdiže se brdo sa lepim parkom, prepostavljam veštačkim vodopadom, ostacima starog utvrđenja na jednom kraju i starog lokalnog i jevrejskog groblja. Šetnja grobljem je nešto što definitivno ne treba zaobići; stari spomenici svaki za sebe umetničko delo, delimično zaklonjeni starim borovima. U toku šetnje čućete samo šljunak koji škripi pod nogama i morske talase u daljini. Mesto za opuštanje i uživanje ako ne mislite da je baš previše perverzno.

Nica mi je nekako, bila grad za šetnju, za opuštanje uz more, luksuzne restorane, cenkanje na pijaci, obilazak butika… Nisam stigla da obiđem ni čuvenu rusku crkvu, kažu da je najveća van Rusije, niti poznate muzeje. Bila sam kratko, nastojala sam da svaki trenutak iskoristim za duge šetnje priljubljena uz Miljana, pa i one trenutke koje sam morala da provodim sama koristila sam za izlete do okolnih sela. No, biće valjda još prilika da posetimo Nicu :)

U vodičima ćete teško naći podatke o njima, stariji stanovnici Beča će radije prećutati činjenicu da oni uopšte postoje, dok mlađi verovatno i ne znaju istoriju ovih građevina. No, istorija ovih bunkera i nije tako stara da bi smo nagađali o njima. Građeni su između 1940-1945 i u Beču ih ima ukupno šest, odnosno tri para. Idu uvek po dve, višlja G-tower korišćena za napad i manja L-tower za “osluškivanje” neba. Njihavu gradnju je zahtevao i nadgledao Hitler lično. Visoki i do 55m sa zidovima i do 3,5m širine, ovi bunkeri od armiranog betona služili su da štite ključne tačke nacističkog carstva. Ove proste, sive betonske kule ružno odudaraju od kitnjastog Beča. Nasumičnom šetnjom po gradu teško ćete ih uočiti, izgledaju nekako ćušnute po strani, ušuškane i nedostupne onome ko nije došao sa ciljem da ih nađe.

Nakon završetka rata, bilo je nekoliko pokušaja da se ovi bunkeri “uklope” u ostatak Beča. Njihovo uništavanje bi dovelo do oštećenja okolnih zgrada i bilo bi izuzetno skupo, te se od te ideje na samom početku odustalo. Mišljenja su podeljena, jedni se trude da ih zaborave, drugi ih naprosto ignorišu, treći bi opet da ih ostave u orginalnom stanju kao sećanje na istoriju kojom se manje diče, dok četvrti pokušavaju da ih humanizuju. Predlagana su različita rešenja; muzeji, hoteli, luksuzni stanovi, bazeni… ali ni jedan od ovih projekata nije zaživeo. Od šest bunkera, tri su još uvek prazna, dva se koriste kao vojni objekti dok je jedan naseljen predivnim podvodnim svetom. Njemu upravo i posvećujem ovaj post.

Haus des Meeres

je smešten u Esterhazy parku nedaleko od muzejske četvrti. Na prvi pogled, bunker u kojem je smešten podvodni zoo, ne deluje toliko ružno jer je jedan od spoljnih zidova srušen i prekriven staklom. Bunker ima ukupno devet spratova. Poslednji je pretvoren u vidikovac i posetioci zoološkog vrta mogu da uživaju u panorami, ili kao neki od nas u pogledu na luksuzne terase okolnih zgrada ;). Akvarijumi se prostiru na prvih pet spratova, dok su preostala tri sprata iskorišćena za postavku slika, koja svedoči o istoriji ovog zdanja. Sva obaveštenja, upustva, opisi itd. su na nemačkom i to me je zaista zaprepastilo s obzirom da nikog nisam čula da priča istim. Zoo-om dominira trospratni akvarijum sa ajkulama (verovatno, najmanjim mogućim ;), ogromnom kornjačom i džinovskim piranama.

Mene su ipak više fascinirale meduze i morski konjići koji izgledaju tako nežno i sićušno u odnosu na ostatak vodenog sveta, kao i fascinantno šarenilo podvodne flore.

Svaki sprat je rezervisan za vrste koje žive u različitim tipovima staništa; tropske slatkovodne, tropske morske, mediteranske itd. Poseban deo je preuređen u tropsku baštu gde su smešteni, majmunčići, različite vrste ptica, kornjače… Majmuni su čak šetkali po ivici staze, potpuno slobodni.

U vreme naše posete žutostopa i crvenostopa kornjača (orginalno iz Južne Amerike) su odlučile da produžavaju vrstu. Mužjak je izgledao kao da će umreti od srčanog udara i ispuštao “beščujne” krike. To je pre zvučalo kao tiho piskanje, ali je na licu imao izraz kao da vrišti iz petnih žila.

Ceo kompleks je prekrasan. Prosto je zaprepašćujuće koliko nešto napravljeno pre 65 godina da služi smrti, danas odiše životom. Nije mi samo jasno, zašto glavešine Beča toliko lupaju glavu oko nalaženja namene ovim bunkerima, nisu li idealno rešenje već našli?